Zagrljaj

И опет пауза!Разумећете Ви мене боље него ја саму себе!
То је живот пун разноразних и шарених дешавања,занимљивих и несвакидашњих сусрета и још необичнијих и интересантнијих дешавања.Баш свашта се дешава човеку док се креће!А ја тако идем,лутам некада без правца и без циља,али идем и журим као да ћу негде да закасним,као да ме тамо неко посебан већ чека и нестрпљиво гледа час на сат час у правцу из ког би требало баш Ја да наиђем.И да Вам кажем онда ми се деси.И случајан сусрет и спонтана прича.
Некада је тај сусрет само укрштени поглед,који је у оваквим временским условима малтене немогућ,али баш зато још дражи када се деси.Загледамо се тако некако и страсно и чедно,и храбро и стидљиво.Па некада и застанемо,окренемо се и погледамо још по једном.Па наставимо даље и то са осмехом који је вешто савривен испод шала и капе,али очи,очи које се смеју нас одају.
Онда нам је корак и дужи и некако веселији.Просто поскакујемо док ходамо,па по неки и плочник на који станемо одскочи са нама,па заједно са батом наших корака и дан и град добијају сасвим нову мелодију.
Истом динамиком одскакућем до посла и од посла до неког пријатеља.И онда следи дуг и јак и топао загрљај.Загрљај који нема ни конкуренцију,а ни цену.Он који вреди више од свега на свету,управо зато што је искрен,зато што је од срца и што ге не можете добити од свакога.Њега и дајемо и добијамо "Таквог" само од јако блиских људи које волимо и који воле нас.То пуни батерије,подиже енергију,враћа осмех на лице или га чини још ширим и већим.
Мајчин загрљај је нешто сасвим друго.Он просто лечи и умирује.Све што боли престане све што тишти нестане.Као извори доброте и мира.Као света места на која људи иду по благослов.Као најмекше ћебенце у које су нас мајке некада ушушкавале,уз обавезан пољубац пред спавање.Е баш такав је загрљај моје,а надам се и Ваше мајке.
А када сте тетка и то поносна тетка као ја,загрљај тих малих руку и пољубац тих малих и румених усана које су увек,али увек развучене у осмех Вам надокнаде све оно што вам је недостајало тих сати,тог дана,те недеље.То је богатство које је не процењиво.То је срећа коју треба делити сваки дан!
Наравно,а ко ће нас боље разумети од другарице.Радост због сусрета или искрна и не контролисана емоција,али тај загрљај траје и траје.И све што је дужи све је лепши и приснији.
Ево сада да могу тако бих их чврсто загрлила.Неке често виђам,али постоје и оне другарице које живе далеко,далеко.Далеко за загрљај,али близу душе.Не смета нама та даљина да се ми РАЗУМЕМО ,чак ми се чини да нас та даљина још више зближи.Само кад бих могле да се дохватимо и загрлимо,било би и лепше и боље.Али зато и у мом граду имам пар јако јако добрих пријатељица и јако сам поносна што их је толико и што су баш такве какве јесу.
Прелеп је осећај бити у њиховом друштву и чини ми се подједнако добар имати их за  пријатеље.
И знате како је,свуда сам дочекана и испраћена загрљајем,па се тако занесем и заборавим и да дођем кући и да легнем и да одморим.Па и да пишем,али сигурна сам ја у Вас,као у себе!
И јако сам срећна!
Што имам њих а имам и ВАС !

Kafana

Кафана!

Има ли милије речи женског рода која има ОНОЛИКУ душу!

Ја ћу да Вам кажем-нема!Ни милије ни лепше,ни драже ни интимније.Једноставно савршене!

Нема две исте,а свака је добра на свој начин.Баш као и жена.Топла и увек нежна,раширених руку дочекује,грли и љуби,точи и угађа,па испрати пуног срца и са осмехом све и једног драгог госта!

А гости?Они срећни и задовољни.Трампили су муку за осмех,бригу за песму,тугу за весеље.Па им је лако ујутру кад сване да нађу пут до своје куће,да не кажем до посла.

Размишљали су они да у њој остану,живе.Али чему и коме би се тако радо враћали?Коме ако би ту остали?Боље је овако.Преточене сузе,просуто вино и попијена ракија,нека их ту,ту им је место.Доћи ћемо ми опет!

А друштво? Друштво увек право!Пробрано и добро,мада је мало рећи добро.Одлично и више од тога!Као прави први тим!Уиграни као професионални фудбалери,само што наша утакмица траје много дуже,голмана је више,судије нема а трибине су пуне ватрених навијача.Па се сваки постигнути го слави дуже,бучније и јаче.Овације су разне,а химна скоро па иста.Тачније песма је другачија,али је поштовање и осећај исти као да певамо Боже правде.

Не мењамо дресове,довољно је што размењујемо искуства,приче и сузе.

Протоколи и ритуали често слични,а опет јединствени и посебни.

Баш као и кафане,баш као песме и баш као Ми сами.

Па нам данима после таквих ноћи,осмех сија на лицу,све нам је и лакше и лепше и ми другима и други људи нама.Буде,буде па прође као и све у животу.Зато су оне ту,на сваком ћошку да нам кажу и поруче да смо увек добро дошли и да нам се радује као и ми њој.Долазак или одлазак,зар је битно.Састанак или растанак,зар је важно.Она је ту све зна и све види,све чује али и опрости.Задржи само оно што је могуће ухватити,па макар то био мирис парфема или цигарете,његов или њен.Рекох  Вам не пита и не бира.Нешто узме али у сваком случају више да.

То знамо ми који је волимо и који јој се клањамо.

Том дивном и за нас светом месту Кафани!

Vetar

Сигурна сам да сте чули за фразу "Који ли те воз донео!",али ја ћу да кажем који ли те ветар однео.Мада може и донео,али ми ипак то некако иде више уз воз.Онако спор и захуктао,са облаком паре и дима,баш као у старим филмовима.Када га добро "заложе" и "нагаре" он пухће и фукће у истом ритму и такту.И тако путује и путује,да не кажем језди по шинама и полако али сигурно стиже на станицу.Уз све пропратне елементе,још више дима,још више паре уз јаку цику и шкрипу кочница,које ту композицују покушавају да обуздају и зауставе.И наравно театралан звук,сирене која потврђује још једном да је стигао,да је ту и да заслужује пажњу и дивљење свих присутних.

А опет овај други,без смера и правца,без обзира и без узди.Са толико лица да га на сваком меридујану другачије зову,тј препознају.Тражен је свуда,а нигде ухваћен.

Ветар се везати не може,а ко би га и ухватио.Мада има нас који верујемо у супротно.Све мислимо да нам је дато,па и моћ да ухватимо неухватљиво.Кад оно ПРОМАЈА! Па нас клепи и стигне и оно чему се нисмо надали.Па се укочимо и ушинемо!Е онда муке наше нико не зна!

Онда је овај зимски мангуп још нај траженији.Е тај ће да робија.За све оне црвене носиће,са све оне румене образе,за све сузе које је натерао на очи и све промрзле прсте који су изгубили сваки осећај али не и црвену боју!Ја чак мислим да га траже и због мрава,невидљивих али опасних.Они Вам дођу као његово продужено дејство.Када му замакнете иза угла или уђете у топлу кућу,они почињу да миле,да штипкају.Озбиљно Вам кажем,банда је то!Наравно причамо о "ветру"!

А онај "вртиреп" што мрси косу!Где ме и чуо и не чуо!Као војник,као херој у њега је свака пушка убојита,па нема штита који би то одбранио,а још кад зароси и киша!Знамо сви да је победио!Мада неки се боре,а неки се боре,боре па одустану,а неки само одустану.

А бараба што звижди и добацује? Па дуне кад не треба,па подигне већ катке и лепршаве сукњице.А девојке кроз црвенило и вештачки осмех желе да прикрију своју постиђеност,борећи се са њим око "своје"сукње.

А лопови?Ови што носе и отимају.Да да!Њих се треба плашити.Знате оно када буде леп дан,па Ви Ваше омиљене хаљине оперете па  изнесете и пребаците преко жице.Па уживате у лепом и сунчаном дану протканом мирисом бохора.Па тако опијени одете до собе да забележите тај моменат и ту емоцију,или просто легнете и одлутате негде далеко,далеко.И тако замишљене Вас тргне неки прасак.Скочите и схватите да сте у мраку,један поглед кроз прозор Вам је довољан.Он кида и отима! Навалио као дете на трешњу!То је "летња олуја",која може али не мора да најави само још веће невреме.

А олује?Па мало ли је све што написах и сваку оптужбу коју изнесох!Све почне дивно и бајно.Дан је диван,окупан Сунцем,са покојим облаком,који је онако више као нацртан и то неком невештом дечијом руком.Е онда ти исти облаци почињу да се играју,просто гурају.Као деца у песку.Док ми тако шетамо и гледамо с времена на време,они се удружују,спајају.Наша коса почиње да се вијори,прво полако,стидљиво.Па мало јаче,онако пријатно и пожељно.И док се окренемо већ осетимо и по коју кап кише.Када се освестимо обично већ буде касно!

Касно да се склонимо или заштитимо!

И Кошава.Мој тата каже да је кошава добра!Да лепо прочисти,већ густ и прљав градски ваздух!Уби нас смог а нисмо га ни свесни.Или опет да се оградим "неки".

А морски заводник?Јој па онако врео и намирисан.Не знам да ли је лепши овај који долази са мора, онако слан и орашаст мирис морског планктона,или овај који 'дува"са обале ка њему претрпан кокосом,ванилом и путерима.

Е да и тај заводник или морски вук,као и ови претходни воли да Вам прелистава књигу,или да Вам једноставно стално окреће страницу док покушавате да је читате.

А замислите шта се мени или њему десило!

Ја сам решила и да је напишем!

А ја сам рекла ветар?Да Вам помогнем или схватате...

Рећићу само мушког је рода!

Pismo

Прошла је поноћ,или само што није, а ја се опет хватам оловке и папира и пишем.Пишем писмо које свакако нећу послати,или га бар нећу послати тамо где желим јер немам ни адресу ни број.Али га пишем јер знам да ће га тамо негде и неко прочитати.

То ми је јако романтично,као и овај снег који сатима пада.И нека га,нек пада то сам чекала скоро па годину дана.Ја јако волим снег и увек сам му се радовала.Хладно је и мокро.На улицама је хаос.У саобраћају је колапс.Сви касне,нервирају се.Или нервирају друге који их исто тако дуго,дуго чекају,смрзавају се и верују да ће тај неко ускоро доћи.Као и ја неко писмо,као и неко моје.

A шта желим да кажем? Желим да кажем ХВАЛА за све што имам,што ми је дато и пружено.

За све што ми је написано или није.За све што ми је откуцано па обрисано.За све што ми је стигло или ме је заобишло.За сваку поруку,за сваку реч.Хвала!

То значи да вредим,јер све што спомињеш дајеш му значај.То значи да сам тамо некоме значила,и да сам тамо некоме вредела па ме се тако некако сети.Случајно или намерно,не знам али знам да вредим.И да постојим у нечијим речима,у нечијим очима у нечијем срцу.У њиховим  сећањима.

Ако су они срећни и ја сам срећна.

А дође ми тако да седнем и пишем сатима,данима али се плашим да нема тог папира који би истрпео све оно што бих у даху написала.Све оне речи које бих 100 пута подебљала,подвукла и заокружила,као да није довољно што сам их већ написала и већ неколико пута поновила.Све ми се чини да није довољно,да треба јаче.Као да нису већ толико јаке и упечатљиве,да нису тако снажне некада и сурове,да их треба још нагласити и још "замастити",а треба ли...

Треба ли? Питам се и ја.Ваљда је то потреба сваког човека,или бар мени сличне душе да каже,да напише,да срочи једну такву "истину" на једном таквом месту.Белом и чедном.Празном и порозном,као нечија душа као нечији образ,треба ли.Не,не би се неки други образ запрљао од суза.Суза би сигурно било,али оне би га опрале,прочистиле и просветлиле.Биле би то сузе истине,сузе бола и љубави.Не бих се ја трошила да некога не волим,да ми тај неко толико не значи,али је некако лакше прећутати,не писати или написати а никада,никада то исто писмо не упутити тамо где припада.

А онда се питам а где ја припадам? Коме? Где припада све оно што имам и желим да кажем?Вреди ли? Вреди ли труда и мука.Мог труда и њихових мука.Коме је теже мени која пишем,или њима који ће ускоро читати то исто писмо.Мени која морам себи да признам да је свака реч вапај моје душе,или њима који ће схватити да сам све то написала и ако сам знала да "нам" неће бити лако.Вреди ли? 

Да Вам кажем,ја искрено мислим да вреди. И исто тако мислим да би требало.

Само треба наћи начин и требало би имати воље.

А можда је довољно само окренути нови лист!

Put

Не можеш прихватити дар уколико не отвориш дланове... не можеш бити загрљен ако не рашириш руке...нити можеш стићи на циљ ако не пружиш корак...зато крени!

Planeta Zemlja,planeta dinosaurusa ili vec kako

Јесам,рекла сам шта мислим,али сам ипак нешто задржала мало за себе мало за други пут.Чисто да не зафали,додуше код мене тешко,пре ће бити вишка. А шта да радим кад ми је дато !

Оставих се алата,свих четки и ваљкова,па реших мало да одморим,а где ћеш лепшег одмора него са Tеткиним Златом.Наравно гледамо филм о диносаурусима.Велики наслов,крупан кадар наше плаве и лепе планете Земље.Наравно следи питање "Шта је ово?" Онда ја покушам да објасним"Знаш,то је планета Земља. Ова планета на којој ми живимо",па ударим пар пута ногама о под,"Ова планета по којој ми ходамо!То је неко отишао далеко далеко од ње и сликао је па се види цела."Причам њему а и сама постављам себи питања.Која планета?Која бре Земља?

Само не знам јер смо ми далеко од Земље или је Земља даклеко од нас?

Знамо да се бусамо у груди,да је својатамо,да је користимо,да је уништавамо,да због ње и крв проливамо.Да ратујемо,да палимо,да отимамо,да је мењамо,да је трујемо,да јој узимамо а ништа,баш ништа да дамо.Да јој узвратимо.Да је поштујемо.Као руку која нас храни,као руку која нас мази,као мајчино крило које нас љуља.То заборављамо.

Код нас је све наопако.Где гори ми доливамо,где тиња ми гасимо.Где тече ми заустављамо,а где стоји ми ОСТАДОСМО.Тако је и са људима.Зато и јесмо ту где смо.

И одлутам ја тако далеко,далеко а онда ме тај диван гласић врати у реалност,у моју дневну собу где нас двоје,једно Сунце и један Месец седимо и мудрујемо.У ствари гледамо филм али успут наравно ћаскамо."Тетка зашто велики диносаурус лежи,а мали скачу?" А ја покушавам да размислим на брзака и повежем у причу "Па у то време било је јако пуно диносауруса и онда је велики диносаурус",у овом случаји и мама и велики диносаурус" Морала да их чува и да их брани па је уморна." И таман када сам мислила да сам победила,зачух опет тај гласић "Е па није!Велики диносаурус,или у оригиналу "Дисинонаурус" им је донео храну и дао па он нема снаге!" Следила сам се.Дете је било у праву.

Све нам је дато,а нама је и то мало.И што нам не треба узимамо.Опет смо све побркали некада су се ствари користиле а људи поштовали сада је контра,ствари,маретијално се чува у грчу,а људи се користе.Е када би људи бар мало били људи.Ма да комшији цркне крава.Али да цркне и моја да нема од кога да купи млеко!Побогу људи,докле то све иде!

Није лоше време,нажалост лоши су људи.

И шта да очекујемо,чему да се надамо?

...Пружио сам руку дављенику,он видео прстен на руци,украде ми га и утопи се...

Да ли је на помолу још нека битка?Борба?

Да ли ће ће бити кука и мотика?

Хоће и мора !Докле год буде "Овога"!

Закони су паучина кроз које пролазе велике муве,а у коју се хватају мале!

Али ко високо лети ниско пада!

Размислите шта Вам је чинити.И слушајте децу,они су мала бића али ВЕЛИКИ људи.  

Они су наша будућност!Ја знам шта ћу!

А шта ћете Ви?

Krecenje

Опростићете ми,није ме било неко време.Али ако Вам кажем да сам имала мало обавеза? Разумећете ме,надам се.Ух,свашта ме је снашло,велики посао да Вам право кажем.

Нисам баш кречила,а било би ми лакше да јесам, јер бих онда сваку ствар померила,па је обрисала и угланцала па вратила на њено место. Место које још следује.Место које јој одговара.Место које заслужује.Да ту исту "Ствар" не спустим тек тако негде где ћу се о њу саплитати,или негде у неки ћошак који ће умењити њену вредност и њен сјај!

У животу то није увек тако,а мислим да нам свима фали бар по једно "Добро кречење" или бар "Добро полирење".Али време као ограничавајући фактор нас спутава,ограничава,ремети и не дозвољава нам да на миру бирамо боје и политуре,већ на врат на нос бирамо,мешамо,фарбамо без реда и смисла.Па све изгледа шарено и трапаво.Овде смо прескочили,тамо смо нанели превише боје,онде је подлога лоша,а тамо?Тамо нисмо ни "Зашли".Да ли је до четке или до ваљка? Не знам.Или је до "Мајстора" да не кажем аматера.Просто,посао је одрађен,као да то радимо за друге,онако без воље!Ни за новац ни за славу,него онако да се каже "Завршили смо"!

А у ствари нисмо ни почели!

А ништа нисмо склонили,заштитили.Боје је свуда и по свему.Од "тачака" које најављују наставак или понављање, до лепих млазова,који личе колико на слап,толико на сузе.И шта нам остаје?

Крпе! Засуци рукаве и крени!

Е како бих ја волела да их је више.Различитих "Крпа" за различите намене.Прва би била "Вишенаменска"! Генијална ! За генерално прање или "чишћење"! Ако ми верујете имало би посла за три Пепељуге и то без паузе за топли оброк.Трајало би данима,али исплатило би се.Па "Васпитна" крпа која би више личила на онај прутић од живе ограде,она више пецка али добро"Плави"!Па "Морална" крпа, искључиво у белој боји да после првог брисања одмах покаже колико је заиста све ово било неопходно.

Већ када дође до гланцања ми смо "На коњу"!Тада је то најфинији памук и тада полако почињемо да уживамо у новом,али старом или заборављеном сјају те исте"Ствари"!

И онда спокојно можемо да јој бирамо место.Без журбе и без страха.Или стида и прекора.

Онда знамо да ли нам је потребна или сувишна.Да ли нас обасјава или наш мрачи.

Мој стриц је волео да каже "За будалу посла увек".

Али има још једне велике истине "Лакше коњу без самара"!

Сви знамо да ја нисам овде причала о кречењу.

Али је стварно недеља иза мене била јако поучна, а ја јако поносна !

Кажу људи "Није свака истина за свачије уши"!

Ја сам је бар рекла!

Dobro kupanje

Што више размишљам све сам већег убеђања да ми баш и нисмо 'Чисти" и да нам свима треба једно добро "Рибање",ако могу тако духовито да се изразим.Све бисмо нешто мимо реда и правила,ја јесам за то,парола сњађи се,али што не иде не иде.
Сећате се када смо били мали,па када нас мајке после целог дана јурњаве и играња,ухвате и буквално однесу у кућу и убаце у каде.Па крене сапуњање и рибање.Па шампони,па сапуни,купке и брдо пене.По некада када се толико испрљамо,мајка је морала да нас изриба и четком,наравно уз гунђање да ни рибаћа четка не може да скине све што ми успут покупимо и у шта се уваљамо.А наше враголасте осмехе је скривала иста она пена,иначе би добили још коју критику што се на све то још и смејемо.
Али да Вам кажем,захваљујући мајци ми јесмо били чиста деца и јесмо постали "Чисти "људи!
Наравно причамо о моралу и етици ,зато и кажем да им је свима по пар рибања,онако животних и реалних можда би се призвали памети.
Нису све мајке исте,али нису ни деца.Али мислим да смо сви свесни да кад нас мајка фиксира у кади нема те силе која може да нас спасе или избави од неминовног нам чина,били би смо "Окупани"!
Кренула бих редом!Мада су ови старији гори,да не кажем тежи случајеви.Навикли јесу на неморал,разврат и понижавање других,али свака навика има одвику.Заменила бих ја њима улоге па би " Ловац био плен",па би се чешкали и где их не сврби.Па би и сами после неког времена тражили чесму,извор да не кажем начин да се оперу тј искупе и извину.
Има и младих,оних ситих па бесних.Нажалост лоши идоли и узори.Негде их и разумем али превише размажени,а дрчни и безобразни,научени да псују и вређају,али не и да нормално разговарају.Њих бих прала сваки дан са дуплим испирањем и са центрифугом на 1200 обртаја.
Па би им све бубице испале из малих и паметних главица,па би као беле лале израсли у нормалне и поштене,колико то време допушта,људе!
Верујем ја да живимо у лудом свету и да живимо исувише брзо да бисмо неке ставри приметили,али не можемо тако да размишљамо.Кажу ако немаш прави разлог увек можеш да нађеш добар изговор!

 Никада не бацајте блато другима у очи,јер без обзира да ли сте га погодили руке ће Вам остати прљаве!Зато пре него што почнете упирати прстима,постарајте са да су Вам руке чисте !

Ја ћу своје дланове ставити на крило и окренути ка небу!
А ви шта ћете?Размислите...Све се враћа,све се плаћа.Сваки следећи пут само помислите,како би сте се осећали када би сте заменили улоге!!!

Kako ja vidim boje

Ја мислим да нема боје коју не волим.Ево да питате моју сестру рекла би Вам да су због мене измислили реченицу "Све ми боје лепо стоје!",а мени свака има посебно значење.

За почетак живим у свом ружичастом свету,мада и даље има људи који то не могу да ми опросте,па покушавају на сваки могући начин да ме увуку у свој сив и суморан.Да се разумемо ја у сивој боји имам чизме,ешарпу и јакну и мени је доста сиве боје.

Бела  боја ми је омиљена,ако се она рачуна у боје.Све волим да имам "такво",од постељине до гардеробе,али што би рекли старији "замажљиво"што од људи што од стајања.Могу ја да заврћем рукаве колико хоћу и да подижем ногавице колико могу,али сударићу се са другима који не мисле тако,нагазиће ме они који не виде тако,ако схватате шта желим да кажем...Да Вам олакшам није проблем у "моделу" нити у боји" проблем је у ставу,али вратимо се на боје.

Ја се за инат  убелим па да видиш!

А црна ми више дође као нужно зло,кад већ морам да кажем.Некада сам је и носила онако себе ради,за неку прилику али ретко.И онда дођоше неки и и завише "Нас" у црно одозго,одоздо па нас закопчали на дрикер да не кажем на леђа и гурнули у још дубљу рупу са још мање светла...И сад ми црне "Малко превише".Али кадa се промене околности променићемо јој род и ред!!!

Црвена.На радост што би рекле бабе.Знате оне наше "Да је цура лепа,дебела и румена!".То је некако увек била боја среће,љубави и здравља.Возила сам црвени ауто и опет бих изабрала црвени !Мој лап топ је погађате,црвене боје!Обожавала сам црвени лак на ноктима...приметили сте прошло време,нажалост за неке ће бити прошло а за мене будуће!Живи били па видели!

Е плава је боја за себе.Не знам да ли више волим тиркизну или боју неба.Од те ведрине ми се заврти у глави као када се после дуже вожње по кривинама зауставите,изађете из кола на неком пропланку и удахнете свеж планински ваздух.А ми мукице навикли на овај градски "смогић" па нас ошамути косеоник,као и неке друге ствари од малограђана !

О величанствености и отмености тегет боје нема потребе да полемишемо,мој дубоки наклон.

А како без боје песка свуда и увек.Песак волим чак и у коси.Да шкрипи,да сија и заједно са кристалима соли покуша да обузда моје коврџе.Али то је равно немогућој мисији,иста је ствар са мојим необузданим карактером.А шта ћу кад волим!

Зелено волим те,тако каже и песма!Прва асоцијација су ми увек били војници,које сам мало је рећи обожавала.Када смо ишли у село пролазили смо поред касарне,а тик уз пут била је осматрачница која је била високо,високо.Када би наилазили тата би им се јавио сиреном,а они би махали све док им не бисмо нестали са видика.Сестра,иста она са почетка и ја смо им слали пољубце и махале смо до изнемоглости.То је био ритуал који је трајао годинама,као и моја љубав према зеленој боји.Мада морам рећи да сам Мајско дете и да обожавам пролеће,тако да је то још један разлог више моје слабости ка зеленом!

Још једна симболика "дете земље" Бик у хороскопу који спада у земљане знакове,по Фенг шу елементима , метал који опет потиче из земље,браон или смеђа боја су врло често мој избор боје косе,шминке,чизама ,гардеробе .Јако се пријатно осећам док је носим.Опет,ништа није случајно...

Жута и наранџаста,су свакако по мени савршене зато што се преплићу у заласку Сунца,али дају  и боју злата,мог омиљеног метала.Ватра је такође лепа асоцијација,увек је пријатно чути њено пуцкетање и уживати у различитим нијансама пламена и жара.Чак постоји и парфем који      описује мирис злата.

И тако ја волим кад је "шарено" !

Зато ми никада и није досадно.

Има НАС разних,АЛИ драги моји нијансе су у питању!!!

Mali Zmaj

Змај!Та дивна реч обележила је и обележава још увек много тога у мом животу!

Нешто као СИМБОЛ,печат или просто судбину...мој развојни пут!

Уз "Змајеву ризницу" кренула сам у први разред,Боже моје среће тада!

Или је можда ипак била већа када су долазили распусти и све те дивне дечије игре ,па нису могли да нас скину са сваког дрвета на које смо се попели.А тек кад се наљутим,скоро као да бљујем ватру,ма од ватре су се некако и склонили али их је моја канџа некако увек стизала.

И тако су пролазиле године,оно време које мене не ограничава да и даље будем дете,и школске године и распусти и школске године и распусти.Дипломирала сам и наравно почела да радим.

Прво за славу,па тек касније за паре.Не жалим се било је лепо,учила сам посао и имала сам велику срећу да га учим од људи који га воле.Па сам мењала послове и то ми је било јако занимљиво и опет сам свашта научила.Научила сам да пливам и на сувом,да се носим са десетак пута већим теретом од себе,да летим,да посрћем али да не падам.Некако сам из сваке ситуације успела да изађем јача и боља.Па сам и ја своје знање почела да преносим на друге. Помагала им да схвате суштину,изграде свој стил и своје мишљење,свој став,пословни наравно.Све се може кад се хоће,била је моја парола!И тако сам добила надимак Иванче Змајче!
И онда сам почела да радиим у предивној улици Змај Јовиној! Улице која носи тако дивну енергију,улице која ми је дала и више него што сам очекивала...До мене је дошло писмо,кратко је писало..."Не знам да ли Ви лепше стојите улици,или она лепше стоји Вама!"
Ја и јесам њом корачала као да је моја или као да сам њен неопходан део.Волела сам те људе,те гужве и осмехе које сам свакодневно размењивала са комшијама.Кафе,колаче,сладоледе  али изнад свега те људе и ту енергију...писаћу Вам још о томе...задржала бих се на симболу Змаја,величанственом и мени просто судбинском.
И онда за време једног дивног лета и одмора,наравно на мору,просто се сударим са душом сличној мојој.Одмах је дошло до препознавања.Па је та душица препознавши моју енергију просто додала мом имену реч  "Муња"!
...А сада сам опет у улици "Змајева",дивној улици која се зове Змаја од Ноћаја.
Да резимирамо имали смо књигу,крила,канџе,ватру и муње.Било је и принчева,али касније ћемо о њима.
Ја верујем да се ништа не дешава случајно и да за све постоји разлог.Да све има своју сврху. Нешто као знакови поред пута.
Који је мој?Видећу!
Али да вам кажем колико год да је трновит,свиђа ми се!
Мени је Змај суђен!Прати ме и дефинитивно штити!
И опет полећем и идем право тамо где ме чека нова борба и победа!

Revolucija

И тако ја реших да кренем у своју револуцију!Aли наиђох на зид!
А на зиду виси велика табла и на њој пише "Пажња,Револуција једе своју децу!"
Застадох на моменат,па се замислих...море идем ја даље.Нећу сада одустајати ,боље ја да једем туђу"мушку" децу него они мене!
А ја да одустанем,не могу не иде ми уз карактер,упртим ја своју торбу и кренем даље,мора да постоји нека капија.И нисам ни стигла да се замислим и наиђох на једну,малу и зарђалу али довољну да се нађем "тамо",лицем у лице са "животом"!
Сетих се великих и храбрих жена,попут Чучук Стане,велике љубави хајдук Вељка,јаке и "опасне",ех да их је било више...А данас?Где су хероји?Где су хајдуци?
Наставим ја тако охрабрена сећањем и наиђем на жену која се одмарала у хладовини неког дрвета.После краћег разговора упитам је за "мушкарце" да не кажем освајаче,слатко се насмејала и рекла"Мало је 'ајдука данас ,све су манекени!"
Поздравим је и кренем даље,али јој добацим,онако преко рамена "Госпођо,ја ћу Бога ми да ухватим хајдука,ваљда се неки одметнуо на деду!Хоћу да уживам у погледу на океан,а не неки нашминкани да ми заклања поглед!"
А да не знам да ли сам Вам рекла,мој сан је да живим на обали мора или океана и да уживам онако како само ја умем.Ја сам решила и не одустајем!Зато и кренух по "њега" да ми буде лепше и милије!
Удаљила сам се прилично!И реших да направим свој застор,више заклон нешто као свој Кинески зид !Довољно велик и висок,да ме заштити али исто тако згодан и чврст да могу да дејствујем.
И имао је он и почетак и крај,али и капију.Али не малу и крезаву,већ велику и челичну,срзамерну "њему".
И тако,и ту је све почело...и траје до дана данашњег.
Да се разумемо,било је ту разних понуда и побуна!Осуда и прекора,али нико ме још покорио није!Било је борби,пораза и победа!Било је издаја,и то каквих! Уздрмало ме јесте али ме није сломило!А биће тога још,знам и осећам!
Кажу  Мала РЕВОЛУЦИЈА, ,можете и тако да ме зовете,али да вам кажем за ону праву се тек спремам!

Hrabrost

Borba

Баш је лепо бити мали.Завучеш се где хоћеш,провучеш се кроз најмању рупу,па се прогураш до другог отвора,па удахнеш и опет издахнеш док не изађеш "тамо". А тамо други Бог влада,све лепо и шарено,и тамо ниси крив и не јуре те за све и свашта!

Па свеко дрво је твоје,сваки цвет је твој,под условом да си бржи од комшинице,да не помињем трешње и јагоде!Ево сад ми је пошла вода на уста.Е то су биле наше борбе и наши јунаци.Када потрчимо не знамo да ли смо бржи ми који смо појурени или ови који нас јуре.Па све трчимо у круг око истих зграда и паркова,па се после трећег круга не зна ко је први а ко последњи.У међувремену почиње нова борба или ново освајање...па опет удах,издах и провлачење.Па као прави борци онако блатњави и изгребани,знојави и са нешто мало плена враћамо се на познато место окупљања наше дружине.

Пролазак кроз то шибље и грање нама је био раван проласку кроз звездану капију.И нисмо се ми ослањали на роботе и технику као они,ми смо имали чопор паса,који исто тако комшилук није могао да нам опрости,и наше

брзе и спретне ноге.А главе мале и усијане,као звезде на небу,трепереле су од узбуђења!

И тако до дана данашњег.Опет се боримо,на више страна и на више фронтова.Неретко и данас ловац постане плен.A комшилук ,ни Гугл му није раван!И све је некако исто,а опет другачије.Ја јако волим да се играм живота.

Ако је живот игра,у тој игри ја сам главна РЕВОЛУЦИЈА!!!

Не мирим се лако са неправдама,увек имам времена за борбу,јер циљ оправдава средство.

Ућутала бих можда ја,али неће ДУША,не да ми срце,а то ме и води.Снажно и напред.                                 Кажу херој се не постаје,херој се рађа!

Vreme

Време као ограничавајући фактор мене уопште не интересује.Ја чак ни сат немам.Искрено ако бих га и носила,то бих радила искључиво естетике ради,јер све што ме ограничава НЕ ВОЛИМ !

Неким људима није довољан поглед на исти,већ гледају и у календаре,е онда је то тек трагедија и драма!Е ту тек почињу њихове муке,али не само њихове,брину они и за други свет,дa не кажем људе.И онда крећу питења "Па зашто ниси ...?", "Па када си мислила....?", "Крајње је време ...!",

"Већ си требала..." и још сто два питања и потпитања.

А мени до Косова равно!А зашто и не би кад толико њих мисле за мене и на моје време...

Ја просто могу само да махнем и кажем" Добро вече комшија ! И шта има ново код мене?",уз осмех наравно.Ма кажем Вам,мени је супер!

И тако прође време,прође живот,а ми себе осудисмо на минуте,сате и године.Ма нека нас,пустите време.Вук ничију срећу појео није.A да покушате да живите?Да стварате?Да се бавите више собом него другима ,е то би била дивота!Знам ја да не може вук да буде сит и овце на броју,

али промените нешто.

Закон критичне масе: Све на шта обраћате пажњу бива све веће!

Муке наше нико не зна!

Али има још једне велике истине"Мирно море никада није створило доброг морнара!"

Јоој кад се отиснем,па запловим нема тог ветра и таласа који ће да ме заустави,да ме спречи да стигнем где сам пошла...

Сви Ви имате некога на кога сте слаби,ја имам некога због кога сам јака!

Видимо се,само ми дајте мало времена!

Statusi

Мало пре их поменух,статуси кратки и јасни,али некако омиљени!

Уздигни своје речи,а не дижи свој глас !Киша помаже да цвеће расте ,не грмљавина!

Кап дуби стену,не јачином већ упорним падањем!

Природа није фер.Псима није дала могућност да говоре,док неки људи одлично лају!

Бржи је један језик него две ноге!

Сви смо рођени исти,сами одлучујемо КО ћемо бити !

Дела су битна,на речима смо сви јаки!

Љубав је као вода. Aко је нешто не узбурка,она постане бара!

Каква би тишина настала када би људи говорили само оно што знају!

Баш мачку брига шта мишеви мисле о њој!

Изаберите !

Istina

Mudrosti

Имала сам велику cрећу да одрастем уз бабе,две своје и много туђих!
Није их живот мазио,али их мука није осакатила,напротив постале су јаке и мудре,па ми је била милина да их слушам.Не,нису оне биле образоване,за разлику од ових школованих баба из града,њихов потпис није био извежбан и украшен,њихов отисак прста умоченог у мастило био је у исто време симбол борбе и победе!
Е ваљда отуда и моја страст ка писању,мудростима и победи!
Свашта сам чула и видела,толико жена,толика искуства и толико различитих судбина,али ове моје две оставише ми у аманет овај језик и ову памет.А биле су небо и земља,буквално као у српским селима,свако село свој обичај.А на кога више личим,хм па не знам,али кажу људи да сам превазишла обе,где ћеш више и боље !
А ове ближе бабе,ове из комшилука су имале такође своје борбе,њихова мука није била с коња на магарца,већ контра,али ни то није било лако у оно време....Колико сам само пута чула "Сит гладном не верује",чему сам ја касније додала и наставак "Огладнећеш! Видећеш!"
Мени мајка често каже "Није твоја глава за две ноге!",наравно она је ћерка једне од оне две бабе. А шта ће,покуша она некада да уђе у расправу самном ,али исто тако убрзо одустане.Ја некада у шали волим да је потсетим ко су ми бабе,да је она друга а ја трећа генерација ,новији модел и наравно све се заврши одмахивањем руке и смехом!Лепо кажу две жене пијаца,три жене вашар!
И тако године пролазе,некада су била прела па игранке,данас je све то другачије.Ето то се десило и речи "mudrosti",неки их зову и статуси,поготовo ми фанови свега писаног па и фацебоок-а.Има тога доста и много,па делим их шаком и капом!И НЕКА МЕ ,кад волим да имам и делим!Мени је Бог дао,а ја Вама!
 "Вук ничију срећу појео није!",зато делите и радујте се и ја ћу са Вама !

Eto i mene!

Добро вече!

Волим што сам се придружила или  се укључила баш овде и баш сада!
Није да нисам размишљала и замишљала себе како јурим и пробијам се кроз гужву,седам за први слободан рачунар и пишем тако о људима,о животу,о свакодневици,али ми је можда требала још само једна рука која ће ме потапшати по рамену и мало храбрости да кренем да пишем.И сам почетак ме толико радује да бих пукла од среће,па сам као мало дете у продавници играчака не знам где бих пре пошла и шта бих прво дотакла.
Размишљала сам о чему ћу писати,како ћу одабрати тему,шта ће ми бити смерница...одлучила сам да то буде живот,па нека ме води и носи...успут ми разне ствари пролазе кроз главу...ма  биће ту свега,као и у животу!
Толико за сада па ме ето ускоро!
Добро ми дошли!