Pismo

Прошла је поноћ,или само што није, а ја се опет хватам оловке и папира и пишем.Пишем писмо које свакако нећу послати,или га бар нећу послати тамо где желим јер немам ни адресу ни број.Али га пишем јер знам да ће га тамо негде и неко прочитати.

То ми је јако романтично,као и овај снег који сатима пада.И нека га,нек пада то сам чекала скоро па годину дана.Ја јако волим снег и увек сам му се радовала.Хладно је и мокро.На улицама је хаос.У саобраћају је колапс.Сви касне,нервирају се.Или нервирају друге који их исто тако дуго,дуго чекају,смрзавају се и верују да ће тај неко ускоро доћи.Као и ја неко писмо,као и неко моје.

A шта желим да кажем? Желим да кажем ХВАЛА за све што имам,што ми је дато и пружено.

За све што ми је написано или није.За све што ми је откуцано па обрисано.За све што ми је стигло или ме је заобишло.За сваку поруку,за сваку реч.Хвала!

То значи да вредим,јер све што спомињеш дајеш му значај.То значи да сам тамо некоме значила,и да сам тамо некоме вредела па ме се тако некако сети.Случајно или намерно,не знам али знам да вредим.И да постојим у нечијим речима,у нечијим очима у нечијем срцу.У њиховим  сећањима.

Ако су они срећни и ја сам срећна.

А дође ми тако да седнем и пишем сатима,данима али се плашим да нема тог папира који би истрпео све оно што бих у даху написала.Све оне речи које бих 100 пута подебљала,подвукла и заокружила,као да није довољно што сам их већ написала и већ неколико пута поновила.Све ми се чини да није довољно,да треба јаче.Као да нису већ толико јаке и упечатљиве,да нису тако снажне некада и сурове,да их треба још нагласити и још "замастити",а треба ли...

Треба ли? Питам се и ја.Ваљда је то потреба сваког човека,или бар мени сличне душе да каже,да напише,да срочи једну такву "истину" на једном таквом месту.Белом и чедном.Празном и порозном,као нечија душа као нечији образ,треба ли.Не,не би се неки други образ запрљао од суза.Суза би сигурно било,али оне би га опрале,прочистиле и просветлиле.Биле би то сузе истине,сузе бола и љубави.Не бих се ја трошила да некога не волим,да ми тај неко толико не значи,али је некако лакше прећутати,не писати или написати а никада,никада то исто писмо не упутити тамо где припада.

А онда се питам а где ја припадам? Коме? Где припада све оно што имам и желим да кажем?Вреди ли? Вреди ли труда и мука.Мог труда и њихових мука.Коме је теже мени која пишем,или њима који ће ускоро читати то исто писмо.Мени која морам себи да признам да је свака реч вапај моје душе,или њима који ће схватити да сам све то написала и ако сам знала да "нам" неће бити лако.Вреди ли? 

Да Вам кажем,ја искрено мислим да вреди. И исто тако мислим да би требало.

Само треба наћи начин и требало би имати воље.

А можда је довољно само окренути нови лист!