Zagrljaj

И опет пауза!Разумећете Ви мене боље него ја саму себе!
То је живот пун разноразних и шарених дешавања,занимљивих и несвакидашњих сусрета и још необичнијих и интересантнијих дешавања.Баш свашта се дешава човеку док се креће!А ја тако идем,лутам некада без правца и без циља,али идем и журим као да ћу негде да закасним,као да ме тамо неко посебан већ чека и нестрпљиво гледа час на сат час у правцу из ког би требало баш Ја да наиђем.И да Вам кажем онда ми се деси.И случајан сусрет и спонтана прича.
Некада је тај сусрет само укрштени поглед,који је у оваквим временским условима малтене немогућ,али баш зато још дражи када се деси.Загледамо се тако некако и страсно и чедно,и храбро и стидљиво.Па некада и застанемо,окренемо се и погледамо још по једном.Па наставимо даље и то са осмехом који је вешто савривен испод шала и капе,али очи,очи које се смеју нас одају.
Онда нам је корак и дужи и некако веселији.Просто поскакујемо док ходамо,па по неки и плочник на који станемо одскочи са нама,па заједно са батом наших корака и дан и град добијају сасвим нову мелодију.
Истом динамиком одскакућем до посла и од посла до неког пријатеља.И онда следи дуг и јак и топао загрљај.Загрљај који нема ни конкуренцију,а ни цену.Он који вреди више од свега на свету,управо зато што је искрен,зато што је од срца и што ге не можете добити од свакога.Њега и дајемо и добијамо "Таквог" само од јако блиских људи које волимо и који воле нас.То пуни батерије,подиже енергију,враћа осмех на лице или га чини још ширим и већим.
Мајчин загрљај је нешто сасвим друго.Он просто лечи и умирује.Све што боли престане све што тишти нестане.Као извори доброте и мира.Као света места на која људи иду по благослов.Као најмекше ћебенце у које су нас мајке некада ушушкавале,уз обавезан пољубац пред спавање.Е баш такав је загрљај моје,а надам се и Ваше мајке.
А када сте тетка и то поносна тетка као ја,загрљај тих малих руку и пољубац тих малих и румених усана које су увек,али увек развучене у осмех Вам надокнаде све оно што вам је недостајало тих сати,тог дана,те недеље.То је богатство које је не процењиво.То је срећа коју треба делити сваки дан!
Наравно,а ко ће нас боље разумети од другарице.Радост због сусрета или искрна и не контролисана емоција,али тај загрљај траје и траје.И све што је дужи све је лепши и приснији.
Ево сада да могу тако бих их чврсто загрлила.Неке често виђам,али постоје и оне другарице које живе далеко,далеко.Далеко за загрљај,али близу душе.Не смета нама та даљина да се ми РАЗУМЕМО ,чак ми се чини да нас та даљина још више зближи.Само кад бих могле да се дохватимо и загрлимо,било би и лепше и боље.Али зато и у мом граду имам пар јако јако добрих пријатељица и јако сам поносна што их је толико и што су баш такве какве јесу.
Прелеп је осећај бити у њиховом друштву и чини ми се подједнако добар имати их за  пријатеље.
И знате како је,свуда сам дочекана и испраћена загрљајем,па се тако занесем и заборавим и да дођем кући и да легнем и да одморим.Па и да пишем,али сигурна сам ја у Вас,као у себе!
И јако сам срећна!
Што имам њих а имам и ВАС !

Kafana

Кафана!

Има ли милије речи женског рода која има ОНОЛИКУ душу!

Ја ћу да Вам кажем-нема!Ни милије ни лепше,ни драже ни интимније.Једноставно савршене!

Нема две исте,а свака је добра на свој начин.Баш као и жена.Топла и увек нежна,раширених руку дочекује,грли и љуби,точи и угађа,па испрати пуног срца и са осмехом све и једног драгог госта!

А гости?Они срећни и задовољни.Трампили су муку за осмех,бригу за песму,тугу за весеље.Па им је лако ујутру кад сване да нађу пут до своје куће,да не кажем до посла.

Размишљали су они да у њој остану,живе.Али чему и коме би се тако радо враћали?Коме ако би ту остали?Боље је овако.Преточене сузе,просуто вино и попијена ракија,нека их ту,ту им је место.Доћи ћемо ми опет!

А друштво? Друштво увек право!Пробрано и добро,мада је мало рећи добро.Одлично и више од тога!Као прави први тим!Уиграни као професионални фудбалери,само што наша утакмица траје много дуже,голмана је више,судије нема а трибине су пуне ватрених навијача.Па се сваки постигнути го слави дуже,бучније и јаче.Овације су разне,а химна скоро па иста.Тачније песма је другачија,али је поштовање и осећај исти као да певамо Боже правде.

Не мењамо дресове,довољно је што размењујемо искуства,приче и сузе.

Протоколи и ритуали често слични,а опет јединствени и посебни.

Баш као и кафане,баш као песме и баш као Ми сами.

Па нам данима после таквих ноћи,осмех сија на лицу,све нам је и лакше и лепше и ми другима и други људи нама.Буде,буде па прође као и све у животу.Зато су оне ту,на сваком ћошку да нам кажу и поруче да смо увек добро дошли и да нам се радује као и ми њој.Долазак или одлазак,зар је битно.Састанак или растанак,зар је важно.Она је ту све зна и све види,све чује али и опрости.Задржи само оно што је могуће ухватити,па макар то био мирис парфема или цигарете,његов или њен.Рекох  Вам не пита и не бира.Нешто узме али у сваком случају више да.

То знамо ми који је волимо и који јој се клањамо.

Том дивном и за нас светом месту Кафани!

Vetar

Сигурна сам да сте чули за фразу "Који ли те воз донео!",али ја ћу да кажем који ли те ветар однео.Мада може и донео,али ми ипак то некако иде више уз воз.Онако спор и захуктао,са облаком паре и дима,баш као у старим филмовима.Када га добро "заложе" и "нагаре" он пухће и фукће у истом ритму и такту.И тако путује и путује,да не кажем језди по шинама и полако али сигурно стиже на станицу.Уз све пропратне елементе,још више дима,још више паре уз јаку цику и шкрипу кочница,које ту композицују покушавају да обуздају и зауставе.И наравно театралан звук,сирене која потврђује још једном да је стигао,да је ту и да заслужује пажњу и дивљење свих присутних.

А опет овај други,без смера и правца,без обзира и без узди.Са толико лица да га на сваком меридујану другачије зову,тј препознају.Тражен је свуда,а нигде ухваћен.

Ветар се везати не може,а ко би га и ухватио.Мада има нас који верујемо у супротно.Све мислимо да нам је дато,па и моћ да ухватимо неухватљиво.Кад оно ПРОМАЈА! Па нас клепи и стигне и оно чему се нисмо надали.Па се укочимо и ушинемо!Е онда муке наше нико не зна!

Онда је овај зимски мангуп још нај траженији.Е тај ће да робија.За све оне црвене носиће,са све оне румене образе,за све сузе које је натерао на очи и све промрзле прсте који су изгубили сваки осећај али не и црвену боју!Ја чак мислим да га траже и због мрава,невидљивих али опасних.Они Вам дођу као његово продужено дејство.Када му замакнете иза угла или уђете у топлу кућу,они почињу да миле,да штипкају.Озбиљно Вам кажем,банда је то!Наравно причамо о "ветру"!

А онај "вртиреп" што мрси косу!Где ме и чуо и не чуо!Као војник,као херој у њега је свака пушка убојита,па нема штита који би то одбранио,а још кад зароси и киша!Знамо сви да је победио!Мада неки се боре,а неки се боре,боре па одустану,а неки само одустану.

А бараба што звижди и добацује? Па дуне кад не треба,па подигне већ катке и лепршаве сукњице.А девојке кроз црвенило и вештачки осмех желе да прикрију своју постиђеност,борећи се са њим око "своје"сукње.

А лопови?Ови што носе и отимају.Да да!Њих се треба плашити.Знате оно када буде леп дан,па Ви Ваше омиљене хаљине оперете па  изнесете и пребаците преко жице.Па уживате у лепом и сунчаном дану протканом мирисом бохора.Па тако опијени одете до собе да забележите тај моменат и ту емоцију,или просто легнете и одлутате негде далеко,далеко.И тако замишљене Вас тргне неки прасак.Скочите и схватите да сте у мраку,један поглед кроз прозор Вам је довољан.Он кида и отима! Навалио као дете на трешњу!То је "летња олуја",која може али не мора да најави само још веће невреме.

А олује?Па мало ли је све што написах и сваку оптужбу коју изнесох!Све почне дивно и бајно.Дан је диван,окупан Сунцем,са покојим облаком,који је онако више као нацртан и то неком невештом дечијом руком.Е онда ти исти облаци почињу да се играју,просто гурају.Као деца у песку.Док ми тако шетамо и гледамо с времена на време,они се удружују,спајају.Наша коса почиње да се вијори,прво полако,стидљиво.Па мало јаче,онако пријатно и пожељно.И док се окренемо већ осетимо и по коју кап кише.Када се освестимо обично већ буде касно!

Касно да се склонимо или заштитимо!

И Кошава.Мој тата каже да је кошава добра!Да лепо прочисти,већ густ и прљав градски ваздух!Уби нас смог а нисмо га ни свесни.Или опет да се оградим "неки".

А морски заводник?Јој па онако врео и намирисан.Не знам да ли је лепши овај који долази са мора, онако слан и орашаст мирис морског планктона,или овај који 'дува"са обале ка њему претрпан кокосом,ванилом и путерима.

Е да и тај заводник или морски вук,као и ови претходни воли да Вам прелистава књигу,или да Вам једноставно стално окреће страницу док покушавате да је читате.

А замислите шта се мени или њему десило!

Ја сам решила и да је напишем!

А ја сам рекла ветар?Да Вам помогнем или схватате...

Рећићу само мушког је рода!